Znam da naslov ovog teksta ima bombastičan naziv, ali me neki od muških kolega u firmi upravo tako nazivaju. Ne, nisam izmislio novu pilulu koja ima efekat poput vijagre, niti sam uspio nagovoriti žene u firmi da budu poslušnije i da nam donose capuccino i ručak na naše stolove. Uradio sam nešto što niko od njih nije smio reći. No, da krenemo od početka.

Radim u jednoj međunarodnoj medicinskoj firmi kao grafički dizajner, no to nije bitno. Bitno je to da nas ima oko 40 zaposlenih u zgradi u kojoj se ja nalazim, otprilike jednako podijeljenih po spolovima. U decembru smo dobili novog eksternog dostavljača ručka, što je značilo da sada dobivamo uglavnom zelene salate, cherry paradajz, kukuruz, kojekakakve salame, crni hljeb i svaki božiji dan frikadele (danske svinjske šnicle). Sve u svemu: jako malo kalorija! Uzme li se, pri tom, da ja ne jedem svinjsko meso, bistri čitalac će jako brzo zaključiti da ja ostajem gladam otprilike svaki dan. Zapravo, do sada smo dobili dvaput riblje šnicle i ja molim boga svakodnevno da će me riba sa špinatom dočekati u kantini. Ali, avaj, kad tamo frickin’ frikadele, gotovo svaki dan!

Postao sam poznat u kantini po tome što sam se svakodnevno bunio i kritikovao ručak, te “zar ne mogu makar jedan dan donijeti nešto vruće”. Prolazili su dani, ja sam počeo malo-pomalo propagirati da se nešto mora učiniti, a muške kolege su, onako sebi u njedra, počeli da se slažu s mojim stajalištem. Bližio se Božić, a ja sam zahtjevao da se napravi peticija ili možda mirne demonstracije ispred zgrade. Čak su se kolege nominalno složili da bi potpisali takvu jednu peticiju, ali sam znao da od toga ništa neće biti. Došao je Božić, a ja im nisam htio kvariti taj lijepi praznik, pa sam sačekao da dođe Nova godina.

Drugi januar je bio prvi radni dan. U 12 sati sam otišao na ručak, u nadi da će dostavljač hrane možda promijeniti politiku u 2007. godini. Na moju žalost, sve je bilo po starom: zelene salate na pretek, salama, lišća, trave i – frikadele, naravno. Pojedem ja svoju porciju mirno i uljudno, sklonim ostatke iza sebe i uputim se direktno sekretarici koja, inače, zadužena za nabavku hrane. Prezentiram joj svoj slučaj, da iza mene stoji makar deset gladnih muških kolega, te da smo nezadovoljni što nema više mesa, toplog ručka i varijacije. Sekretarcija me lijepo saslušala i rekla da me razumije, te da će vidjeti šta može učiniti.

Eto, nisam spasio Afriku od gladi, niti sam kao dobrovoljac pomagao ljudima u nevolji, ali sam ustao i učinio nešto za svoj muški rod, rekao sam NE nedostatku kalorija i mesa, učinio sam ono što niko nije smio reći – usprotivio se ženskom lobiju u firmi koja je uspjela dovesti niskokaloričnu hranu u firmu sa kojekakvim salaticama, a izbacila varijaciju, mesa, krompira i sl.

Nisam siguran da će moja akcija uroditi plodom, ali makar mogu mirno spavati, znajući da sam digao glas, borio se za svoja (ugrožena) prava, te da nisam pokleknuo kao većina mojih muških kolega, koji su samo trabunjali po mračnim ćoškovima firme. Ukoliko dobijemo raznovrsniju i bogatiju hranu u kantinu, očekujem da na ulazu u kantinu čujem od svojim muških kolega makar jedno obično tak¹.

[UPDATE - 18. januar 2007:] Evo nakon dvije sedmice, mogu konstatirati da je ručak na poslu sada mnogo, mnogo bolji, što su mi potvrdili mnoge kolege. Danas smo npr. imali prženu ribu, teleće meso, pastu, salate, sve one salame otprije, crni hljebi, ciabatta, italijanska salata i još kojekakvih sosova. Nije loše. Vidjećemo da li je moj poduhvat zaista urodio plodom, ili je ovo sve privremena slučajnost.